blog koji smara

Na!

drugibloger | 24 Decembar, 2015 21:52

Nikad nisam umeo da spojim naslov sa tekstom koji pišem. Niti išta drugo. Ovo „Na!” je ono kao kad nekom nešto nudiš, a taj neko je na neki način ispod tebe ili ti je na neki drugi način dodijao. Već me sve ovo smara.

Dobro veče. Ja sam anonimni dečko. Inače sam seksi, ako čitateljke to interesuje. Obično pišem u svesku i to je sve anonimno kao što će biti i ovo. To niko ne čita, a i ovo će malo ko. Pišem kao neki dnevnik, svakog dana, jutra ili večeri. Trudim se da ne propuštam, ali danas me mrzi da rukopišem, pa eto... na.

S namerom sam stvorio naviku svakodnevnog pisanja bar jedne velike strane u svesci. Volim da stvaram navike koje valjaju nešto. Ponekad ne mogu da smislim ni dve spojene reči pa ipak nateram sebe da ispišem tu stranu. Svaki. Jebeni. Dan. Ponekad se mučim i vučem ruku po papiru kao da je teška 20 kg, a ponekad hoću da napišem nešto, naiđe mi nešto što moram da napišem. Ne znam, možda i neki od vas imaju tu želju?

Danas se to desilo, ali pošto ovog decembra šljakam u nekom magacinu i nemam energiju da držim pipave objekte u ruci pišem ovde, i ono što sam hteo da napišem je da hoću da iskočim iz kože. Eto, to. Samo to. I onda oko toga još neke stvari da načičkam. Kao npr. da ne mogu više da budem ono što jesam. Ja sebe ne podnosim, zapravo. Uspešno se zamajavam i zavaravam trag toj činjenici, ali kad tad se na nju vratim. Onda kada više ne mogu da budžim u sebe sve ono što ja zapravo nisam, ono što predstavljam drugima, kada dođem kući u mrak koji izjeda maglovitu svetlost monitora i kada sve to iz mene poispada.

Šta serem.

Nestabilan sam. Ove misli su tako bezvredne i meni, a i svakome ko ih čita. One nemaju suštinu, ne hvataju se ni za šta. Samo pršte kao varnice iz neveštog udara kovačevog čekića u neki bajati čelik. Smrde. Smrde na upuvanost. Na nepokretnost. Na neživot.

Ovo nije život.